Остајте овдје!.. Сунце туђег неба Неће вас гријат ко што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није. Од своје мајке ко ће наћи бољу?! А мајка ваша земља вам је ова; Баците поглед по кршу и пољу, Свуда су гробља ваших прадједова. За ову земљу они беху диви, Узори свијетли, што је бранит знаше, У овој земљи останите и ви, И за њу дајте врело крви ваше. Ко пуста грана, кад јесења крила Тргну јој лисје и покосе ледом, Без вас би мајка домовина била; А мајка плаче за својијем чедом. Не дајте сузи да јој с ока лети, Врат'те се њојзи у наручја света; Живите зато да можете мријети На њемом пољу гдје вас слава срета! Овде вас свако познаје и воли, А тамо нико познати вас неће; Бољи су своји кршеви и голи Но цвијетна поља куд се туђин креће. Овдје вам свако братски руку стеже У туђем свијету за вас пелен цвјета; За ове крше све вас, све вас веже: Име и језик, братство, и крв света. Остајте овдје!.. Сунце туђег неба Неће вас гријат ко што ово грије, Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није.
Ђура Јакшић
-ОТАЏБИНА-
И овај камен земље Србије, Што претећ сунцу дере кроз облак, Суморног чела мрачним борама, О вековечности прича далекој, Показујући немом мимиком Образа свога бразде дубоке.
Векова тавних то су трагови, Те црне боре, мрачне пећине; А камен овај, ко пирамида Што се из праха диже у небо, Костију кршних то је гомила Што су у борби протиб душмана Дедови твоји вољно слагали, Лепећи крвљу срца рођеног Мишица својих кости сломљене, - Да унуцима спреме бусију, Оклен ће некад смело презирућ Душмана чекат чете грабљиве.
И само дотле, до тог камена, До тог бедема - Ногом ћеш ступит можда , поганом! Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове Како тишину земље слободне Са грмљавином страшном кидају; Разумећеш их срцем страшљивим Шта ти са смелим гласом говоре, Па ћеш о стења тврдом камену Бријане главе теме ћелаво У заносноме страху лупати! Ал један израз, једну мисао, Чућеш у борбе страшној ломљави: "Отаџбина је ово Србина!"